P Posmatram je, a dovoljno sam star da mogu da joj budem otac. Jednom rukom prebira po riknama knjiga a drugom kuca poruku ni ne gledajući u displej. Usredsređene pažnje na naslove njen palac leti preko tastature mobilnog i bez greške pogađa željeno slovo. Bogme, to je veština za divljenje.
Sedim za svojim stolom odveć ljubomoran iz razloga što znam da poruka koju kuca neće biti poslata meni. Neko drugi je na meniju večeras. Ne ja. I sam sam kriv za to. Verovatno će završtiti u krevetu s nekim klincem koji ne ume sebi ni nos da obriše. A s druge strane znam da mi vraća, jer, kako je ona to lepo zaključila, za to što je neću na običan način. Ko sam pa ja u njenom životu da postavljam uslov?
Tobože zamišljena, vrškom jezika dodiruje gornju usnu i izvlači knjigu sa police. Dolazi do pulta i stavlja je ispred mene. Zagledam naslov. Nisam se usudio da je gledam u oči, al htedoh da je pitam – koji put? Izvadio sam karton iz knjige, dao joj ga da potpiše, napisla je samo Ana, dodirnula mi ovlaš ruku, stavila knjigu u torbu i graciozno izašla iz prostorije.
Ostao sam u prostoriji sa još nekoliko usamljenika, knjiških moljaca.
Pre dve godine, naučio sam da život nije bajka, kao da to nisam znao i pre. Međutim, zviznulo me je mnogo jače nego što sam očekivao. Moj brak nije bio idealan, iskreno, bio je nikakav, a svađe, vređanja, i ponižavanja protezali su se godinama, sve dok ona jednog trenutka nije ostala trudna. A ja nisam bio otac. A želeo sam da budem. Ta sitnica je dovela do razvoda i sada ona živi sa svojom ćerkom, negde. I Bože, hvala ti, što ne znam gde je to.
Radio sam u policiji sve do trenutka kada taj ljigavi gad sa kojim je Lana ostala trudna nestao. U to vreme, ona se iseljavala iz mog stana. Policija je sprovela istragu i, naravno, ja sam bio prvoosumnjičeni. Kako moje bivše kolege nisu imale nijedan čvrst dokaz kojim bi potvrdile svoje pretpostavke, prvo sam bio suspendovan, a potom i otpušten zbog navodnog kašnjenja na posao. Najuren sam s posla za koji sam školovan ni za šta, osim toga što sam, možda, bio loš muž i, eto, od tada radim u Gradskoj biblioteci dvokratno, za neke bedne pare. Mislim, bolje je i to, nego da ležim kući i da se kljukam lekovima i alkoholom kao što to činim svakog slobodnog trenutka koji imam. Ovde barem popričam sa nekim i skrenem misli na kratko.
U osam i deset, zaključavam vrata biblioteke i spremam se da do detalja ispratim svoju potrebu. Na putu do kuće svratiću do prodavnice, kupiću flašu žestokog pića, nevažno kojeg, obično to bude vodka. Njome ću sebi obezbediti odstupnicu. S obzirom na to da sam pre jednog sata popio neku hemiju, kupljenu ispod ruke, koja olakšava muke, u vreme kada budem stigao kući biću još relativno miran, čekaću da mi san dođe na oči, a on će me i večeras ostaviti na cedilu kao i nebrojeno puta do sada. A tada ću otvoriti flašu i početi da pijem sve dok ne bude bolje.