Naziv: Poslednja noć na Laaniju

UVOD U PRIČU

Vreme čitanja priče: 4 min

Na horizontu Laanije nazire se svetlost. Uskoro će se Nisulova svetlost prolomiti i razliti po krševitom krajoliku. Hteli ne hteli, hvatamo poslednje trenutke praskozorja. I ne uživamo u prizoru onoliko. Nalazimo se u staklenoj kapsuli, visoko iznad tla i spuštamo ka letilici. Držim je za ruku. Pod našim nogama vidim tlo i trudim se da ne gledam dole, imam strah od visine i ne bi bilo zgodno da se sada, posle svega što smo preživeli, onesvestim. A ona, ona je posebna priča. I lica umrljanog krvlju ništa manje lepa. Prelepa je, tačnije. Ipak, važno je da smo završili posao i da smo slobodni da je povedem. Nazad na moju Majku Zemlju.

S ve je počelo još, tamo, na Zemlji. Vozio sam kući, menjao brzine i vodio računa o semaforima kao i o taksistima na koje sam imao poseban pik. Kreteni duboko veruju da su ulice samo njihove i parkiraju se na sred trake jer njih, naravno, zabole da li još neko tuda treba da prođe dok oni naplaćuju mukotrpni rad za volanom. O polukružnom u sred pijačnog dana da ne pričam.
A za sve to je kriv Lik Beson. Lično.
Dok sam motao volan u oštroj krivini s komandne table skliznulo je nešto četvrtasto i završilo u mom krilu. Bio je to novčanik. I nije bio moj. Neko ga je stavio na komandnu tablu i taj neko nisam bio ja. Ipak, znao sam šta je u njemu, a onda je neverica u meni buknula. Nisam mogao da poverujem da sam konačno uspeo. Odložio sam novčanik na mesto suvozača i sačekao da stignem kući. Tek tada sam zavirio u njega.

A bio sam uglavnom niko, službenik u zaboravljenoj firmi. Tako sam se osećao i kad sam stigao na Laani dok je nisam upoznao. Pružila mi je mnogo i oduzela duplo više. Obično bude tako ako žudiš za ženom. Daju malo, a uzmu ti sve. I učine da deluje kao fer nagodba. Kada sam se popeo na Bagdalu ispred mene je sijao RUDOLPH. Neko je veoma lako mogao da se zbuni i da pomisli da je Božić poranio. Neonska svetlost kojom je RUDOLPH sjajio videla se, ne samo iz centra grada pod Bagdalom, nego i sa kule Todora od Stalaća. RUDOLPH-a sam video na TV-u nekoliko puta ranije. I tada mi je delovao nestvarno, ali to u šta sam tada gledao je najprostije rečeno bilo - zadivljujuće. RUDOLPH je bio ogroman, glomazan, monstruozno veliki, kao Šangajski toranj na steroidima. Što je i razumljivo. Treba strpati u njega sve zemljane sa multipasom.
Inače, svemirska kompanija RUDOLPH kupuje usluge zemljana za pristojne parice. Ture su organizovane svakih šest meseci. A samo srećnici uspeju da se ukrcaju. Desetak godina je trebalo da se i meni posreći, ako tako mogu da kažem. U vreme kada su samo zemljani postojali u Univerzumu takva selekcija se zvala viza. Sada se zove multipas. Da bih došao do multipasa morao sam da prodam dušu Službi, a u tome mi je pomogao brat Toni. On radi za njih. Da nisam imao Tonija koji mi je obezbedio nagodbu i samim tim kartu za bolji život, bile bi mi potrebne godine i godine pritiskanja pravih dugmića, odnosno ulagivanja glavonjama koje odlučuju. A kakvih interesa Služba ima izvan Majke Srbije ne znam, mada sam siguran da ću jednog dana saznati.
Stigao sam poslednji do ulaza u RUDOLPH. Tipično za mene. U stalnoj svađi sam s vremenom. Pratio sam grupu razmišljajući kako ionako nemam zbog čega da žalim za Zemljom. Odlazak sam prihvatio gastarbajterski. Kad budem zaradio dovoljno kinte, vratiću se u Srbiju i sazidaću dvorac. P+12. Komšijama u inat!
Na ulazu je biće s dve ruke i dve noge i dva ljubičasta pipka sa očima na vrhu držalo u rukama elektronski tefter i plajvaz. Kada je došao red na mene, izvadio sam karticu, pipak je očitao i izgovorio: Korben Dalas, sedište broj trinaest. Vickasti Toni! Nadao sam se da mi je rezervisao kartu za Floston Paradajs.
Onda smo zajahali parseke, izvalili se u kosmičke brzine, u mislima se okrenuli, mahnuli i rekli bajbaj. Usput smo svraćali na planete, čija imena sam zaboravio, ali ne i da, što bi rekao moj prijatelj Tardeus, popijem sve što je zabranjeno maloletnicima i pojedem sve što je zabranjeno matorcima. O trošku kompanije. Prošli smo kroz ko zna koliko sazvežđa i prošišali kroz ko zna koliko maglina, da bi me tamo gde smo stigli zaposlili kao - taksistu. I nisam imao protiv. A treba li nešto dodati? Život je čudo, znam, ali na postaji u Laani, tamo gde sam postavljen da taksiram posao se ne obavlja samo po tlu kao na Zemlji. Taksira se letilicama, a njih nije teško parkirati. Ipak, i ovde ima pijačnih dana, a onda ume da bude zaguljeno kao i gradu pod Bagdalom.
Sada se sa setom prisećam života pre nego što je jedan od svemirskih brodova RUDOLPH prvi put sleteo na Zemlju, tačnije na Bagdalu. Taman smo počeli, pošto smo prodali sve, da prodajemo parcele na Marsu kada su nam Tuđini lupili packu, odnosno, objasnili su nam da nismo sami i da parcele na Marsu nisu naše da bismo ih prodavali.

Život na Laani se ne razlikuje puno od života na Zemlji iako je Laani planeta mnogo manja. I na njoj isto žive ljudi kao i mi, ali su malo više izduženi. Gravitacija je malkice slabija, te se tako odražava na rast stanovništva. I oni nemaju problema dok hodaju, a mi, dođoši sa Majke Zemlje, moramo da nosimo utege da bismo se normalno kretali.
A onda, nakon nekoliko godina boravka na Laani vozio sam letilicu, išao sam po mušteriju, i sagledavao široku sliku. Posao taksiste je zahvalan. I isti, bilo da si na Laani ili na Zemlji. Dozvoljava ti da razvijaš teorije. O svemu. Ušla mi je u život taman kad sam razmišljao o Zemlji kao o desetini piksela u HD rezoluciji svemira. Premršava – moj tip; previše plava – i ne baš; previše lepa – taman. Melani Klementa. Previše zemljanka s oblinama za Laani. Očigledno u problemu, a ja prosto volim žene s problemima. Da. Množina. Reagovao sam istog trenutka. Bio sam šarmantno uporan i dosadan, a to uvek pali.
I ko zna šta je presudilo. Da li moja višegodišnja apstinencija, iskreno, nisam lud za motkastim ženama sa Laanije visokim preko dva metra, dođavola, šta da radiš sa tolikom ženom, ili je ona bila prava ne znam, ali znam da posle prve večeri nije pitala šta planiram s njom? kao što bi me pitale one tamo na Zemlji. Bilo joj je važno da joj bude lepo sa mnom. I bilo je. A to je karta u jednom pravcu. Omča na vratu. Znao sam sve vreme i poklekao sam. Stavio sam glavu u „am” i zažmurio. Pa šta bude. I vredelo je. Bilo je divno. A onda sam dobio poruku od Službe, tačnije od Tonija.

Pripremali smo se za misiju mesecima. Tonijeva upustva su bila jasna i precizna. Služba je to! A onda: Odela i haljine. Planovi i pokloni. Kad i šta. Kako i gde. A kada smo završili pripreme, otišli smo tamo gde je trebalo. I želeli smo da što pre zabeležimo.
Naša meta se nalazila na poslednjem, stotinudvadeset i šestom spratu. Srpska posla. Ušli smo u staklenu kapsulu, koju bi na Zemlji zvali lift. Izašli smo iz nje i ušli u zadimljenu salu. A tamo – veselje! Muzika trešti. Naši narodnjaci. Sve što ti duša ište. Čak i na Laani.
Preživeli smo Tonijev zadatak. I nismo mi krv prolili. Niti smo je izazvali. Izazvali su je alkohol i prava pesma u pravom trenutku i laser u pogrešnim rukama. Zaključak je došao sam od sebe. Uvek isti. Konačno, nebitno gde održana, srpska svadba vrlo lako može da se završi kao što se završila i ova.
U suzama i u krvi.

Izašli smo iz kapsule. Nisulova svetlost nas obasjava dok hodamo do letilice. Umorni, smestili smo se u u nju. A ja sam bio srećan jer možemo kući. Kad se zazelenelo pod nama, na Bagdali, Melani mi je rekla rečenicu iz snova, a činilo mi se da sam je sanjao:
“Korbene, nikada me ne pitaj da se udam za tebe.”

Nazad na priče