A utomobili zuje oko nje dok hrabro prelazi ulicu, gleda levo-desno, semafor iza njenih leđa vrišti „Devojko, crveno je svetlo! Pazi!“, a vetar joj upliće kovrdže u okvir naočara. Kao po zapovesti prešavši na drugu stranu ulice ispred nje se stvoriše stepenice kao uvod u podzemni prolaz. Hladovina, bi prva misao koja joj sevnu kroz misli, a ona se obradova tome kao malo dete i istog trenutka zavole urbanistu kao da joj je rod najrođeniji. Obzirom da je prometnu ulicu prešla na crveno, ljudi na ivičnjaku gledaju je podozrivo i sklanjaju joj se s puta. Uvukavši se u hlad prolaza đonom patika gazi mikroskopski sitna zrna peska kamenog pločnika i zaključuje da u podzemnom prolazu nema ljudi. Zastaje na kratko na malom horizontalnom platou i, uživajući u promeni temperature i odsustvu sunčevih zraka, okreće se ka vrhu prolaza. Bleštavi pravougaonik ne narušava nijedna nova silueta, a na drugom kraju, u pustom mračnom delu podzemlja skoro bešumno funkcionišu valjci para pokretnih stepenica u mimohodu; jedan par vodi u podzemlje; drugi ka uličnoj vrevi i nesnosnoj vrućini.
Dvoumljenju nije bilo mesta. Naočarima kao uz pomoć rajfa ona začešlja kosu i stade na metalni stepenik pokretnih stepenica. Nose je u podzemlje. Tada, iz njene torbe, prigušenim tonom oglasi se mobilni telefon.
Stigla mi je poruka, pomisli ona.
Zavlači ruku u torbu i prstima vršlja po njenoj unutrašnjosti na isti način kao što to čine lopatice u bubnju za Loto. Puder i kreon, maskara, dezodorans i intimne maramice bivaju prevrtani u potrazi za stvarčicom bez koje se današnji život ne može zamisliti. Dok sve to radi devojka, odsutno, perifernim vidom primećuje, na nekih dvadesetak metara ulevo od nje, mušku osobu na metalnom delu konstrukcije stepeništa pored zida.
Pokretne stepenice nose je dublje pod zemlju, a ona ponosno vadi mobilni iz torbe sa dugačkim kožnim resama i rasklapa ga. Pre nego što će pročitati poruku ona bezazleno pogleda na ulaz u podzemni prolaz i zapaža kako se sa nejasnog horizonta između bleštavog pravougaonika i prvog stepenika prevaljuje tečnost gusta kao kakva crvena farba. Sliva se niz stepenice. Stomak joj se uvija od neprijatnosti.
Tek tada shvati da nema zvuka.
Više ne oseća podrhtavanje sveta sa površine.
Bila se približila momku na skeli, za kojeg upravo shvata da, u stvari nije radnik održavanja, kako je pomislila u prvi mah, već grafiti majstor, ili već kojim imenom oni sebe nazivaju. Momak zelenom bojom spreja uokviruje žuta slova iscrtana na mermernoj podlozi koje ona još ne može da rastumači jer, nalazi se pod oštrim uglom u odnosu na njih. Konačno usredsređuje svoju pažnju na mobilni i čita tekst sa displeja aparata. Zabrinuto podiže pogled. Usne joj drhte. Pokretne stepenice stoje u mestu. Devojka gleda u leđa grafiti majstora dok on odbacuje bočicu spreja i skače na pokretne stepenice, one njemu bliže, i daje se u trk ka ulazu u podzemni prolaz.
Kontrasvetlo.
Nije uspela da mu vidi lice.
Sunčeva svetlost sasvim dovoljno osvetljava deo zida sazdan od mermernih ploča. Na njemu je iscrtan grafit sa kojeg ona ne skida pogled. U neverici iščitava ime:
NIKOLA.
Ispušta mobilni telefon. Nije ni primetila. Ne može ni pesnicu da stegne. Oseća pritisak u slepoočnicama. Oseća pulsiranje. Oseća slabost u kolenima.
U trenutku pomućene svesti čini joj se da boje ispisanih slova drhture i dobijaju treću dimenziju kao što to čini površina guste mase na temperaturi ključanja. Kako vreme odmiče ona shvata da joj se ne pričinjava i osećaj pulsiranja se pojačava. Zadržava sebe od pada na stepenice navaljući se na gelender. Boje iz ispisanih slova, poput zakrivljenih histograma zašiljenih vrhova, izranjaju iz svoje dvodimenzionalnosti i pružaju se ka njoj. Ispušta nezašniranu torbu koja svoju sadržinu povrati po metalnim stepenicama. Vršci histograma zaustavljaju se na samo nekoliko centimetara od njenog lica. I tu stoje. I stoje. Znojava, iskolačenih očiju devojka gleda u njih. Skoro neprimetno, u neodredljivom vremenskom intervalu, drhturava gusta masa, sačinjena od razigranih boja ujedinjuje se u cilindar dužine nekoliko metara. Cilindar žut u središnjem delu, po obodu zelen, poče da se okreće u smeru kazaljke na satu. Zelena boja grupiše se po obodu cilindra, žutu centrifugalna sila neumoljivo gura ka periferiji. Devojka u neverici hipnotisano zuri u rotirajući cilindar. I… sada zna šta joj se dogodilo.
Nikola je pustila gelender, približila se cilindru i nekoliko trenutaka kasnije bila progutana njime.
Skoro neprimetno rotiranje obrtne površi poče da se usporava i, konačno, u jednom trenutku bi zaustavljeno. Obrnutim redosledom, zelenkasti cilindar se vraćao, prvo, u početno stanje drhturave mase, a potom u NIKOLA, dvodimenzionalno ime, ispisano od strane grafiti majstora.
Pokretne stepenice pokrenuše se onog istog trenutka kada je rotirajući cilindar progutao Nikolu. Negde u mraku, na metalnim stepenicama, sijao je displej mobilnog telefona na kojem je još uvek mogao da se počita tekst poslednje poruke.
„Devojko, crveno je svetlo! Pazi!“, pisalo je, a iz pravca ulice grimizna tečnost se ulivala u podzemni prolaz i slivala niz pokretne stepenice.