Kasnim, kasnimo, na sastanak, sedam, evo, već, osam minuta. Da Aleksa nije počeo da se dernja iz ne znam kog razloga i da nas vozač taksija nije izbacio na sred ulice ne bih pešačio par blokova i pritom se pošteno oznojio. Bio bih u Džukelinoj kancelariji još pre pola sata. Znajući ga, ubiće mi cenu za neki procenat sigurno. Ali, šta da radim, biću srećan ako mi bude ponudio bilo šta. Na samom ulazu u Džukelinu poslovnu zgradu kraj nas se protisnu mlađi lik u crnom. Pognut, sa crnim naočarima, za trenutak se trznu primetivši saksiju sa bonsaijem. Sačekasmo ga da prođe i uđosmo. Na drugom spratu tik uz stepenice je fensi reklama „Aksiom Trejd“, Džukelina firma, a par metara udesno od nje sedi njegova fensi sekretarica. Šta sve ulazi u opis njenog radnog mesta je dosta dobro pitanje. Uredno me je ošinula pogledom zbog kašnjenja, kao ja ne znam da Džukela ne voli kašnjenje, a i zbog dečaka. Ja se potrudih da izvadim situaciju, uzeh bonsai od Alekse i uz izveštačen osmeh rekoh: evo lepotice, da imaš nešto od mene po čemu ćeš me pamtiti. Ona se šturo nasmeja, znam da bi više volela da je umesto bonsaija dobila neki satić ili zlatni lančić, ali šta joj ja sada tu mogu, bonsai je najbolje što imam. Ona stavi saksiju na sto, stisnu dugme na telefonu i reče: - Davidov je stigao – i pusti dugme interfona. – Možeš da uđeš. Naravno da moje ime nije Davidov, koristim ga otkako sam se pre nekog vremena izmešao sa ovim polusvetom. Uhvatih Aleksu za ruku i zajedno uđosmo u Džukelinu kancelariju. Da sam crtač stripova, a to je ono čime sam oduvek želeo da se bavim, umesto toga što sam potrčko sa velikim planovima jednog od najvećih krimosa u gradu, scena koju smo Aleksa i ja zatekli izgledala bi ovako. Ja bio bih u krupnom planu, u pravouganiku, tušem isrctan, razbarušene kose, izbezumljenog izraza lica, sa raznim znacima i simbolima beznađa u oblačiću iznad glave. U sledećem pravougaoniku Aleksa bi bio prikazan s leđa kako gleda lokvu krvi na izglancanom parketu. Dernjaj se sada, pomislih, a Aleksa ostade nem zureći u vrh Džukeline cipele od krokodilske kože uprt u plafon. U piksli na masivnom stolu je položen zapaljen tompus koji je usmrdeo celu kancelariju. Nisam se uplašio, nisam žalio skota. Brzo sam razmišljao. Ono šta sam domislio bilo je da ga je neko tek koknuo. Možda u prethodnih deset minuta. Ubica mora da je znao za skriveni prolaz koji sam Džukeli predvideo pri projektovanju zgrade. Toliko o realizaciji novog projekta. Izem ti viziju. Kud me ne upozori na ovakav razvoj situacije. Moraću što pre da kidnem odavde. Istrčao sam do Anabele, ne znam da li se tako zove, ali zato liči mi na nekog ko bi mogao da nosi takvo ime i rekoh: - Gazda nam je mrtav. Pozovi tamo već koga treba da pozoveš. I… nisam ga ja ubio, samo da se zna. - Šta, zacvile Anabela, a oči joj zaiskriše suzama, što od straha da će morati da traži novi posao, novog sponzora ili šta već. Ustade sa stolice i stušti se ka kancelariji, sada već, bivšeg gazde. Ispratio nas je vrisak. Trgnuo sam Aleksu za ruku i trčećim korakom ga poveo niz stepenice. Osećao sam kako se dečak otima, verovatno želi svoj bonsai nazad, ali žalim klinac, ne želim da se nađem ovde kada dođe murija, “čistač” ili bilo ko drugi.