T tako pričaju.
Čitav život proveo je u selu bogu iza tregera, u kojem nije bilo asfalta, voda se zahvatala iz bunara, živeo je u zemunici dobar deo života, nije ga mučilo to što čim kroči iz kuće zagazi u blato, a s druge strane, možda ga i jeste svašta nešto mučilo, ne poznajem čoveka koji nema neku muku, tako da, pretpostaviću da ni tada nije bilo drugačije i ako ćemo pravo, nije imao sa kim da se posavetuje i da mu neki stručni lajfkouč objasni, kako će sve biti u redu.
Proveo je osam godina u vojsci. Prvi Balkanski rat, pa onda drugi, a zakačio je i Solunski front, Solunac, borio se za otadžbinu, preživeo, a pedesetak godina kasnije, moja majka i druga snajka, pune života, mlade i željne dokazivanja njemu i njegovim unučićima, kako i porodici u koju su došle, napravile su problem mom dedi. Pojele su glavu praseta dok su ostali ukućani (sa sinovima) bili na njivi, a nju je baš taj "starac", tako ga je moj deda zvao, najviše voleo, kada je pečenje u pitanju, a njih dve su s nežnim gradskim ručicama, ostavili kod kuće da porade šta ima, što je, kako će se ispostaviti, bila fatalna greška. Taj deo praseta je uvek pripadao starcu, sve do tog dana, dok snajke nisu ogladnele, a glava praseta ih je onako izazovno gledala sa nekog pladnja na mušemi, te su se, pošto su završile to šta su imale i uz obilje tema za razgovor između dve mlade snajke, na stolu ispred tek ozidane kuće, latile noža i slasno oglodale glavu. Nije im bilo najjasnije zašto je moj deda sledećeg dana zaklao još jedno prase i ispekao ga, s tim da je ovog puta glava završila na tanjiru Starca, ali verujem da su posle nekog vremena došle do nekog saznanja, kako to obično biva sa ženama.
Kada je počeo Drugi Svetski rat, moj deda se obreo u četnicima, a njegov rođeni brat u partizanima, tako je to bilo nekada. Imaš dva sina, mora da se brani zemlja, idu u boj, nema izuzetaka. Međutim, to nije potrajalo ni kod jednog ni kod drugog, tako da, čim su im se rasformirale jedinice, njih dvojica vratili su se u selo. A onda je došlo vreme, sto Srba za jednog ubijenog Nemca. I tako, kada su Nemci došli kod Starca, onog s prekim pogledom i iskali od njega jednog sina za streljanje, razume se, on tada nije imao vremena da porazmisli, iako je zasigurno načuo da će doći i kod njega, kog sina će poslati u sigurnu smrt, a ta odluka nije mogla da prenoći, odluka je morala biti donesena odmah - i sada.
Solunac je tada dobro odmerio oba sina, obojica su imali po novorođenče, obojica su stajali u dvorištu, pored taraba, dobro su znali za šta su došli Nemci, otvorio je kapiju, prišao mom dedi i šapnuo mu na uvo, vidi, Vojo, ti si posnalažljiviji od Žike, idi ti. I posle toliko godina otkako sam čuo ovu priču i koliko god mi kovanica o snalažljivosti bila smešna, ne mogu ni da naslutim šta je sve tada Starcu prolazilo kroz glavu i koliko je bila teška odluka koju je morao da donese. To samo njegova duša zna. Kako se ispostavilo, Starac je dobro poznavao svoje sinove. Deda je pošao sa Nemcima u sigurnu smrt i bio je brži od metka, a moj otac tada nije bio ni u petogodišnjem planu.
Po završetku rata i pored svega, Starac je palio slavsku sveću sa oba sina dva puta godišnje, kasnije sa njihovim unucima i njihovim ženama, (u međuvremenu snajkama kojima je oprostio praseću glavu) kao i sa njegovim praunucima. Ne sećam se tih slava dok je on bio živ, ali se sećam kao kroz maglu vremena kada ih je slavio moj deda. Veliki slavski sto u obliku ćiriličnog slova G na zemljanom podu, nepodnošljiva toplota peći usred sobe, uz dosta vina, rakije i domaćeg hleba za goste. Moj deda, kao i Starac, nikada nije sedeo sa gostima, sve dok se sveća ne ugasi. Tako radi i moj otac, tako ću i ja.
Starac je umro u 93 godini života i zvao se Milija.