N isam ga zaturio. Nisam ga danas pronašao u kutiji spremljenoj za bacanje koju samo što nisam gurnuo u jednu od onih crnih kesa spremnih za kontejner, koje sam ćušnuo uvezane u ugao sobe, u cilju raščišćavanja dvadeset godina nagomilanog sranja u mojoj jazbini.
Nemam toliko veliki stan.
Istina je, zapravo, da on nikada nije ni bio moj, ali sam ga ponosno nosio. Taj prsten je bio simbol svega onoga što danas gotovo da ne postoji. Svega onoga što je ubila televizija, seks radi pražnjenja, fejsbuk, instagram, kinkongovski dugački nokti, napućene usne i velike sise nakačene na štule, zavist i pohlepa i još tako mnogo toga, daleko samo stisak dugmeta na daljinskom, klikom miša ili pomnim razgledanjem likova u nekom noćnom klubu ili splavu. A ništa nije bolje ni na književnim večerima, da ne bude zabune.
Iako sam godinama tražio zamenu, tražio sam neki prsten koji bi bio deo mene kao što je bio on, ali ta potraga, nije se završila uspešno. A, to, zašto je baš danas iskočio, ne znam, ali me je učinio jako srećnim. I ništa se nije promenilo. Pasuje kao što je pasovao i onda. Pre nego što sam ga stavio na ruku, dok sam ga zagledao, saopštio mi je da se vratio da me čuva neko vreme i da je to sve što treba da znam.
Na trenutak, reči su mi zastale u grlu, a onda sam ga stavio na njegovo mesto.
Ponovo je postao deo mene i dok bude tu, ponosno ću ga nositi i pratiću kako diše.