I majući u vidu besmislenost moje potrebe, ipak, pozvao sam tog čoveka koji je uložio u mene pet godina mukotrpnog rada ne bi li od mene načinio nekog ko ume s rečima.
Stara garda, pravi pisac, kakvih je malo danas, sujetan, vrlo često nadrndan, jedan od onih što dišu za dobro pisanje. Nije jedan od onih sa hordama nesnađenih ženskih pratilaca, nije samo još jedan od onih što nemaju to šta treba ali ipak pišu i sklepaju pesmu jedva čitljivu o ženama koje čitaju Dostojevskog. Njegova jedna rečenica je bolja od mnogih romana, pogotovo od ovih naših što se hvataju za istoriju i hrišćanstvo ne bi li prodali neku knjigu, a zasigurno nisu čitani od strane ovog mukom napaćenog i nepismenog naroda već se i njihove knjige kupuju i stavljaju na policu, na vidno mesto, iz puke potrebe da bi se kupci bolje osećali sami sa sobom i da bi imali čime da se pohvale pred gostima.
Zvao sam ga na fiksni telefon, s njim mora tako. Otegao se prvi bip, pa i drugi, bogme, bilo je i trećeg, a pre četvrtog podigao je slušalicu. Predstavio sam se iako sam znao da mi je prepoznao glas. Popričali smo malo, neobavezno, onako kako to rade prijatelji koji se odavno nisu čuli, a onda sam mu izložio dilemu, koja se ticala, najpre, načina na koji bi priča (ta koju želim da ispričam) trebalo da bude vođena. To kako sam zamislio funkcioniše na nekim drugim medijima. Također, rekao sam mu da ovo što želim sada da napišem neće biti ni fantastika ni horor, već će biti drama. Kroz ljubavnu priču biće oslikana sva nakaradnosti današnjeg društva, uticaj masmedija na pojedinca i kako jedna nesmotrenost, u današnje vreme, može mnogo skupo da te košta. Kao primer u kratkim crtama prepričao sam mu knjigu mog omiljenog američkog pisca, Pola Ostera, koju je objavio početka ovog veka i rekao sam mu da bih želeo da to što budem napisao (ako se ikada budem usudio) ostavi takav utisak na eventualnog čitaoca kao što je ostavila na mene.
S druge strane dopirala je tišina i znao sam da nije dobro. Prvo što mi je rekao bilo je da ne treba da pišem kao neko drugi, već kao ja. Oćutao sam, znam ga (pobogu, zar se to ne podrazumeva, naravno da ću da pišem kao ja). Postoje trenuci kada možeš da mu se usprotiviš, a postoje i oni kada je bolje da oćutiš, jer, razgovor neće dugo potrajati. Dobićeš dve-tri vaspitno popravne i pauzu od nekoliko godina, što će reći da je ovo bio jedan od tih trenutaka, za varijantu B, a onda je nastavio.
- Ljubavna priča, kažeš, hm. Bre, pa sve te priče su ti ispričane. Sećaš se onog prelepog filma sa Bred Pitom?
Naravno da sam ga se sećao i bez pojašnjavanja koji je.
- Sećam se, potvrdio sam.
- Eto vidiš u tom filmu, njih dvoje, vole se ceo život, a on nikako da dođe na red.
Nasmejao sam se. Uvek je umeo da ispali nekakvu neočekivanu genijalnost. I baš u tom trenutku, znao sam da treba da napišem to šta imam, jer moja priča nije o tome.
Konačno, završili smo razgovor. Dogovorili smo se da mu se javljam s vremena na vreme kako napredujem.
Obećao sam da hoću, zvaću ga sigurno, ali da li ću, i kada, početi da pišem, a to sam zadržao za sebe, to je već drugo pitanje...