S ve se to odigravalo u ono vreme dok je Majkl Džekson još uvek bio crn ni na tragu pedofilije, a Fredi Merkjuri bio nekako čudan, onakav kakav smo verovali da to pevaču neke grupe dozvoljeno da bude. Ono vreme kada majke bile majke i trudile se da odgaje decu najbolje što mogu i načine ljude od njih, nisu jurile za karijerom iz članaka na internetu i veličale Opru zarad ispunjavanja praznine koja zjapi u njima. Znale su prioritete. Bilo je to ono vreme kada je batina izašla iz raja, kada je tvoje dete bilo tvoje dete i nisu mogli da ti ga uzmu ovi iz Centra za socijalni rad samo zato što si ga popreko pogledao, takođe, vreme kada smo po čitav dan provodili na ulici ili u školskom dvorištu. Čak i po kiši. Neki su bili toliko spretni te su svako malo završavali u bari ili blatu.
Neki kao ja.
E, takva jedna majka, koja je bila majka kakva treba da bude, iako mnogo pre ovog vremena o kojem pišem, bila je i moja baba. S obzirom na to da se udala za mog dedu pre rata i koji je bio, kako se ispostavilo, posle zarobljeništva u Nemačkoj i završetka rata postao funkcioner, u to posleratno vreme, i s njim načinila dvoje dece, koji ju je kasnije ostavio, zbog druge suknje koja je znala šta želi, (jebiga, ambiciozne žene nikada nisu bile gadljive na funkciju), a ni moj deda nije bio imun na pičku (samo nije baš morao celokupnu svoju imovinu da ostavi njenoj deci), tako da je moja baba ostala sama i morala je da se snalazi kako zna i ume i sa nekom bednom alimentacijom odgaji dva deteta, a da bi to mogla da postigne, bila je neophodna gvozdena disciplina, koju je ona sprovodila besprekorno. Ako nešto zgrešiš, svesno ili nesvesno, dobiješ šibom, dlanom ili ideš na – panj.
Da znaš za sledeći put.
I tako sam ja tog jednog dana za vreme veliko odmora, upao u baru, od kiše koja je padala u toku noći i uvaljao sam se u nju kao prase, (verovatno sam joj uzvratio reč kada sam se vratio iz škole) ali znam da sam zaslužio da se preskoče i šiba i dlan i prečicom sam bio osuđen na ono treće. Zapravo, nisam bio odveden, poslat sam u montažnu metalnu garažu. Unutra je bilo vruće kao u samom Paklu. Isto tako mračno, bez vatri okolo kako nam to Holivud dočarava, sem odrškrinutih vrata kroz koja se probijalo sunce tog nekog vrelog popodneva, dok mu moji roditelji bili na poslu, i prosecalo tminu. Negde na sredini garaže nalazio se panj u koji je bila zabodena sekira, a na betonu pored panja, kako i na samom panju, bilo je krvi od kokošaka iz kokošinjca koji je bio malo ulevo od garaže. Smrad očerupanih kokošaka nije izostajao, a od vreline usijane garaže, toliko i od straha, bio sam gola voda i bio sam ubeđen da će se uskoro i moja krv zamešati sa njihovom krvlju.
Prolazili su minuti. Babe nije bilo. Kao da sam čekao sam na egzekuciju satima, a onda su se vrata otvorila. Svetlo dana me je zaslepelo. Baba je stajala je u svetlom pravougaoniku neko vreme u njenoj plavičastoj haljini sa cvetnim dezenom, koju sada nosi moja majka, sa šibom u rukama.
Nije bila brza, ipak, imala je negde oko šezdesetak godina, ali me je dohvatala šibom gde god da sam probao da pobegnem. Bilo je i dlanova. Oplavila me je dobrano, a onda me je uplakanog isterala iz garaže.
Sunčeva svetlost sušila je suze na mom licu, ali nije umanjivala bol od šibe i dlanova. Međutim, u celokupnoj priči, izvukao sam nauk. Panj je predstavljao kombinaciju prve dve kazne i samim tim sam odahnuo. Prošao sam sve, najgore što može da mi se dogodi.
Takođe, nikada više nisam upao u baru, zaobilazio sam ih u širokom luku, a nikada više nisam ni uzvratio reč babi. Ovi današnji zaštitnici prava deteta imali bi pune ruke posla tih godina, ali oni su samo jedan delić svega ovog demokratskog sranja u koje smo zaglibili danas i iz kojeg se nećemo izvući nikada, ali to potpada, pod, tražili ste – gledajte.
Na kraju, baba mi je umrla u devedeset i drugoj godini života, čitavih pedeset godina pošto joj se izdešavalo sve to što joj se izdešavalo, to što ju je promenilo. Usput, pravila je neki slatkiš od brašna i ulja i šećera, zvala ga je alva i još svašta nešto ukusno, a ja sam joj, pored svega lepog, najzahvalniji baš za taj panj. Ako ni zbog čega drugog, bar više ne upadam u bare.