D ošao sam u njegov posed u ono srećno vreme koje je i pored toga što te je odlazak u vojsku odvajao od voljene osobe na dvanaest meseci, onda kada je svet čekao samo na nas da istupimo iz gomile i zagazimo lepu i srećniju budućnost… A što se tiče vojske, kada sam stigao tamo, jedan crnomanjasti vojnik sa velikim očima, odmerio me je od glave do pete i procenio da sam stvoren za mitraljesko odeljenje kao pomoćnik mitraljesca, a oni koji su bili u vojsci znaju kakva je to počast, i s obzirom na to da nisam baš bio najveštiji u sklapanju i rasklapanju puške, bogme ni na gađanjima se nisam istakao, (plavuša u meni nikako nije mogla da ukapira da bi metak išao tamo gde ti želiš, puška, recimo, mora da bude "upucana", a ne da gađaš gore malo ulevo kako bi mogao da pogodiš centar), a bio sam i najmatoriji u klasi, te su me, da bi, ipak, imali neke vajde od mene, poslali na kurs za desetara. Ni tu se nisu mnogo uvajdili s obzirom na to da je od mene ispao, verovatno, najgori desetar od postojanja Gardijske brigade, te sam, po prekomandi, shodno tome dobijao odgovarajući tretman.
I tako su me jednog vrelog dana starešine kojima sam propisno išao na kurac sa još dva vojnika poslali van čete, kasarne u Užičkoj, da radimo težak fizički posao na raščišćavanju loma u Rezidencije druga Tita, koja je bila počašćena Tomahavkom za vreme bombardovanja. Iako su verovali da će mi takvim postupkom staviti do znanja da ću morati da se ukalupim i da postanem desetar po njihovom ukusu, jer, u njihovom uskom i ograničenom svetu, zasnovanom na poslušnosti i potkazivanju, tako nešto je ravno poniženju, a, u mom svetu, sazdanom od osećaja prezira svakog bogovetnog jutra kada se probudim i u nestpljivosti iščekivanja kada ću konačno otići iz tog zmijskog legla, za mene je bila nagrada. To je značilo da ću biti lišen prisustva bezličnih osoba sa činovima na ramenima kojima je jedina vrednost, poslušnost i umeće gaženja strojevog koraka, (koji sam naučio i ja do kraja vojnog roka). Istina, vraćao sam se u kasarnu polomljen od umora, jednako gladan, ali mentalno zdrav, i to, posle 15h, kada se zavšavalo njihovo radno vreme.
Kada smo stigli do Titove rezidencije osetio sam se tako malim. Beznačajnim. Ogromna je to kuća, dugačka, čak i ovo što je od nje ostalo. Prelepa. Ahitekta je znao šta radi ili su oni koji su mu dali posao znali šta da iskaju od njega. Inače, druga polovina kuće nije postojala, bila je presečena Tomahavkom gotovo hiruruški precizno, mesto nje je bila tu rupa dubine desetak metara i površne nekoliko olimpijskih bazena. Sve je uglavnom bilo raščićeno, ali nas su, naravno, doveli tu da pomeramo razrušene betonske blokove s jedne gomile na drugu, da raskrčimo rastinje i tako te, domaćinske stvari.
Rezidencija je uglavnom bila očerupana, sve vredno je bilo sklonjeno ili ukradeno, a ja nisam propustio priliku da se prošetam u zdravom delu zdanja, da zagazim čizmom na mermerne podove kao i da overim jedan još uvek funkcionalni wc, sa šoljom, koja je također bila od mermera (ili se sećanje poigrava mnome i izmišlja).
Matori je znao kako da živi.
A napolju, tamo gde smo o uglavnom provodili vreme dok smo sređivali, ispod jednog lučnog prolaza bio je odbačen skršeni kocertni klavir kao i veliki salonski luster, prečnika barem tri metra, također polomljen, jedan od onih sa nekoliko koncentričnih krugova i bezbroj kristala na njima, koji je nekada oduzimao dah, a sada, posle Tomahavka, na putu za otpad. Bilo kako bilo, u samoj sredini lustera, jedini neoštećen, nalazio se baš ovaj komad kristala. Savršeno obrađen. Kako je to čudno. Odjednom, čim shvatiš u čijem vlasništvu je bio, i setiš se mermerne wc šolje, znaš da je savršeno isečen rukom nekog vrhunskog majstora, (mora biti!), tako da, pružio sam se, zavukao ruku i otkačio ga sa lustera i stavio ga u džep.
I od tada je u mom vlasništvu. Uspomena na vojsku. Uspomena na to kako sam mislio da je to mesto na kome sam se neželjeno obreo najgore mesto gde se mogu naći za života, potpuno nesvestan i nespreman za sve ono što me je sačekalo tokom godina koje su nadolazile… ali me je i, na neki način, spremilo.
Iako ova priča nije o tome već o kristalu, iako nisam siguran tačno gde se u kući nalazio luster, siguran sam da je prisustvovao mnogim važnim događajima, sastancima, da je video mnogo uvaženog sveta u to vreme i slušao njihove razgovore, o kojima stvarno ne bih želeo ništa da znam, ali je lepo da imam tu mogućnost da možda nekada kada se bude raspričao i saznam...