M islim se, pobogu, zar je dotle došlo!? Istina, nikada nisam sebe tako doživljavao, ali eto, ima onih koje bi da mi iz najboljih namera objasne neke stvari... a u Milanu - flešbek.
Jednom, onda kada sam blo mlado momče među nama muvao se neki lik, podeblji, okrugle glave, baburastog nosa i riđe kose koji je, kada dođe u diskoteku, (u kojoj svi skaču, tada se igralo na takvim mestima), a on s rukama u džepovima, dok se ljudi tiskaju oko njega, snima naokolo, zapravo gleda u jednu tačku i... samuje.
A zašto je mene, ova konstatacija, na neki način pogodila, dobro je pitanje. E, pa, mi smo njega, tog riđeg, zvali - samac. Ej, eno ga samac došao! Vidi ga kako je smešan.
Konačno, naravoučenije je, nikada se ne podsmevaj drugome, a fotka prikazuje samački krevet u kojem sam spavao u Milanu, sve boje mi dobro stoje, od ciklame pa do roze, koja mi pogotovo dobro stoji…