V elika stakla, gvozdena vrata. Metalni rukohvat. Otvaram prstom. Ulazim. Prizemlje ogromnog objekata, hiiljade i hiljade tona betona. Očekivao sam barem portira, a dobio sam hladni i prazni beli hodnik, uokviren staklima i prozorima. Drugim rečima, nigde žive duše. A ni prozori nisu baš svi na broju, da portir nije zagrebao kroz njih, protutnjala je misao, a masivna gvozdena vrata ulevo od mene, vode na sprat i zaključana su. Ostaje mi stepenište koje vodi u podrum. A tamo me čekaju zelena vrata lifta. Iznad jednih na belom papiru rukom je napisano 'NE RADI', dok je na druga vrata od lifta naguran bolnički krevet. Razbacana posteljina po podu, a ima je i na krevetu.
Čudi me izostanak krvi. Iščekujem da neka neonka počne da se pali i gasi, čekam i da Sunce zgasne i da se na stvarnost navuče magla.
Izostaje i režanje poluraspalog dobermana i sablasne devojčice u nekom mračnom uglu. Mesto svega toga dobijam otvaranje vrata od lifta. Troje njih, u belim skafanderima, izlaze i najnormalnije guraju onaj krevet i podižu posteljinu. Videli su me, ali kao da nisu. Nisam ja mali čova, kako da me preskoče.
Očekivao sam da ću morati da se pravdam s 'samo tetki da odonesem lek', a oni prođoše pored mene i nastaviše svojim putem. Reko', čekaj stani, kome da tutnem paket, (pretpostavljam da neću moći da dospem do četvrtog sprata, mislim se, ko zna koliko fajnal bosova moram da pređem do gore).
Mesto prezira, kroz masku mutno mi kaže žena, jedna od njih troje, uđi u lift i idi na četvrti sprat i tamo traži ko ti treba. A ja zbunjen. Zaustio sam da kažem, zar je to dozvoljeno, ali oni već behu otišli. Par toplih udaha izdaha kasnije ponovo su se otvorila vrata lifta, a unutra njih petoro, ja ću biti šesti. Na bližem zidu lifta odštampano - dozvoljeno samo dve osobe. Istina, svi imaju maske, a ja idem najbliže, zašto da ne, radio sam i luđe stvari u životu. I šta ću, ušao sam u njega i zaputio se u Rakun Siti, možda, Sajlent Hil i sve to, samo, erotike radi...