P ošto je seo na tvrdu stilsku stolicu u okruženju iz kojeg samo što Erkil Poaro nije progovorio iza zavese i optužio ga da je ubica, trudio se da odagna nelagodu koju je osećao.
I potrajala je taman toliko dok se ona nije pojavila. Dok je nije ugledao. Dogodio se trenutni blesak svetlosti, a prostorijom je prostrujao miris njenog parfema.
Upravo u tom trenutku znao je da će sve uraditi da ostane što duže u njenom prisustvu. I dogodilo se baš ono malo očekivano. Imao je sreće, želela je da ostane pored nje i posle dobre čaše vina, a malo kasnije te večeri, u više navrata, vreme je nenadno i neobjašnjivo stalo... Ujutro se zaputio nazad. Dvočasovna vožnja mu nikada lakše nije pala.
I, da, bilo je previše lepo... i bilo je istinito.