I li da bar probam to da uradim.
Poziv za aktivan početak vikenda, u devet izjutra, došao je kao poručen. Znao sam da će biti dobro društvo, u kom se osećam dobro, pomoći će mi da skrenem misli, Rad oslobađa, iskovano je na nekoj tamo kapiji, a grožđe nisam brao još iz onog vremena kada sam išao često na mesto bogu iza tregera.
Kada smo stigli u vinograd, delovalo je kao da neće biti mnogo posla. Bilo nas je sedmoro. Svako će uzeti po jedan red. Taman pola vinograda, kada sam ga sagledao, pomislio sam, (kao da smo završili prvu!?) još druga polovina, popijemo po rakijicu po uspešnom završetku posla i nazad, svako svojoj kući.
To je plan koji se, usput, promenio.
Kada sam dosegao do kraja reda, bio sam u crvenom području, negde na 7% energije i dobrano sam se zapitao kako li ću se izboriti s još jednim. Nisam poneo punjač, mada, bilo je tu nečega pod rukom što je pomagalo. Nekoliko sati kasnije, kada smo stigli do kraja, bio sam na 0.01% i samo što se nisam sručio usred vinograda. Naravno da to nije dolazilo u obzir, stoički sam izdržao, i pored slabosti u nogama i rukama.
U povratku, kada smo natovarili grožđe u prikolicu imao sam tu sreću da sedim na dasci traktora, leđima okrenut makdamu, pored jedne čudesne žene, Dude, par moje majke, čije su oči sijale. Lica naboranog, vidi se da je život nije mazio, u crnom, s crnom maramom na glavi. I ona je brala grožđe s nama, sve od reda nas je postidela, u vinogradu je nigde nema, a kad je vidiš, uvek je bila par metara isped nas s rukama punim grožđa. Dok smo se truckali, uz zaglušujuću buku traktora, vetar nam se tršavio kosu čas na jednu, čas na drugu stranu, slušao sam je pažljivo dok mi je pričala o tome kako je ona poreklom s one strane brda, u selu u kojem živi njen rođeni brat, i o tome kako joj je muž preminuo pre desetak godina i kako joj samoća teško pada i pored toga što je deca redovno obilaze. Ćutao sam i slušao, gledao sam u njene oči. Žive, pune života. Neki čudni sjaj je izbijao iz njih. Neopisivo. Bila je srećna što su kola puna grožđa, i pored toga što nije baš dobra godina, grad je ubio, tako mi reče. Iz nekog razloga, zasuzile su mi oči, potpuno sam je razumeo o čemu govori, ali nije samo jedna od tih slika otvorila vrata od onog igrališta, a onaj je spremno proturio glavu, dok sam slanu tečnost po uglovima očiju otirao prstima, gledao sam u stranu, trudio se da izgleda kao da mi sunce bije u oči, kako ih ona ne bi videla, a ni ovo troje što su bili na kraju prikolice.
Ostao sam na večeri, pre je to bila gozba, a u međuvremenu, zalupio sam vrata onom iz dvorišta i podglavio ih ovećim kamenom.
Pričali smo o svemu i svačemu, a mene je nešto od onoga što se našlo na stolu podsetilo na posne punjenene paprike koje je pravila moja pokojna baba po ocu. Nisam jeo valjane, ima tome dvadesetak godina, otkako je ona umrla, a moja majka, mesto da je drpila recept od svekrve, ona evo koliko već dugo neuspešno pokušava da ih napravi, a internet joj je rekao da u njih idu i orasi, tako da od tog jadnog pokušaja punjenih posnih paprika, njene više ne želim da omirišem.
Kad sam se vratio kod kuće, jedva sam se popeo uza stepenice. Noge su mi bile dobrano izgrebane, ruke otekle, ali sam se dobro osećao. Kod kuće me je čekao sin. Bio je u sred bojišta u Kanteru. Kada smo legli da spavamo, slušao sam ga kako mirno diše, onog sam čuo kako grebe kandžama i ne obazirući se na njega, utonuo sam u san, premoren, zadovoljan i opušten, a s njim ću se već obračunati, jednom, kad bude došlo vreme...