Malkovič Malkovič
B
ilo je lepo i na kraju, kad se sve sabere i oduzme, ispala je to jedna domaća (topla) priča.
Pošto smo ostavili auto, asfaltiranim putem koji preseca kukuruzna polja hodajući levom stranom, na šta nas je više puta opomenula ženska osoba s pendrekom, došli smo do Romulijane. Dok smo čekali da uđemo zatečeni ispred zidina drevnog arheološkog nalazišta presekla nas je sirena. Ona milicijska. Osećaj nelagode nas je prožeo, malo nam nije bilo svejedno, jer, šta će čika milicajci tu sem u cilju održavanja reda i mira, a kad smo se presabrali, videli smo policijsku pratnju, a iz crnog audija su iskočile dve cice. Jedna je bila za zaborav, druga je, onako, prijala oku. Odmah su se sjatili unapred ugovoreni snimatelji, dok je ova, što nije za zaborav, bockala kao da je na crvenom tepihu. Bila je zvezda veća od Malkoviča, bar na nebu sadašnje vlasti, kako sam kasnije saznao.
Dok smo se tiskali kroz gužvu do bine, stekli smo utisak da je previše karata prodato, a čini se da barkod čitač još nije stigao u Romulijanu te nas umalo nisu poslali do Zaječara da odštampamo karte. Bilo je između dve i tri hiljade ljudi, među kojima su oni bitni sedeli a sirotinja raja stajala (mada, možda ovo govori zavist!?). S obzirom na to da je predstava bila na engleskom, s leve i desne strane pozornice nalazila su dva video bima na kojima je bio prikazivan izgovoreni (otpevani) tekst, ali čini se da je ovaj što stiska izgovorene rečenice većim delom predstave dremao da bi na kraju (negde na pola) zaspao. Naravno, to ne bi bilo to da pred kraj jedan video bim nije počeo da se pali i gasi. Izgleda da su negde kontakti ovlažili, a Malkovič se borio s bubicom koja je prekidala gotovo sve vreme trajanja predstave.
Monodrama i opera smeštena u malo manje od dva sata. Malkovič je bio raspoložen, maestralan kao što smo ga navikli u svim onim filmovima u kojim smo ga gledali, a u ovom slučaju bio je Austrijanac serijski ubica, koji uverljivo pripoveda svoju priču na engleskom, sa tamošnjim akcentom, a kad se naroguši, uplašiš se iako si na dvadeset metara od njega, a operske pevačice, koje čine okosnicu predstave pored Džona, veoma su uverljive i dok glume. Orkestar je bio besprekoran, međutim, komad, kao komad, onako.
Mislim da smo mogli i bez njega.
Po završetku predstave, Malkoviču su uručeni neki pokloni s kojim neće zati šta da radi, a odmah posle toga u srpskom maniru predstava je začinjena dobrim starim vatrometom, jer kakav je bi to bio događaj bez njega.
